Prve oscilacije u jačini samopouzdanja osećamo već u adolescenciji. Na dalje, kroz život, mnogo situacija nastavlja ovo talasanje. Shvatamo da je zaista teško osnažiti se i zadržati se u tom stanju. Ali takodje shvatamo da je samopouzdanje nešto na čemu stalno treba da radimo, ako radimo na njemu radimo i na sebi.
Jedno istraživanje od pre nekoliko godina je pokazalo da se muškarci prijavljuju za posao iako ’samo’ 60% njihovih kvalifikacija zadovoljava zadate kriterijume, dok je kod žena situacija takva da će se ohrabriti da apliciraju samo ako su 100% potkovane.
Šta je u pitanju? Da li su žene odgovornije ili pragmatičnije pa samo ‘pucaju’ na sigurno jer ne žele da gube vreme i energiju? Da li žene pažljivije čitaju tekst oglasa sa posebnim osvrtom na onaj deo ko je idealni kandidat, pa se tu ne pronalaze? Da li se preterano opterećuju procedurama i ne žele da ‘gube’ vreme regruterima?
Pitanja su za dublju analizu, ali ja bih se vratila unazad, u period detinjstva i situaciju od pre nekoliko dana u kojoj je glavna protagonistkinja moja devojčica od 5 godina.
Samopouzdana devojčica – samopouzdana žena, ili ipak ne?
Naime, već dve godine (da, da dobro čitate) ima simpatiju iz vrtića. Pre korone, prošle zime je izdejstvovala odlazak u bioskop sa tim simpatičnim dečakom i jedva dočekala da ponovi taj izlazak prošle nedelje. Malo je reći da je na svoj način organizovala čitavu logistiku. Prvo je mene pitala kada sam slobodna, onda je razmotrila kojim danima nema atletiku i sa tim informacijama krenula u dalje dogovaranje. Rekla je svojoj simpatiji da smo prošli put vodili ‘mi’ i da bi bilo lepo da oni sada nas pozovu. I usledio je poziv od druge mame i dogovor je pao.
A onda je usledilo spremanje i oblačenje i raspored sedenja u bioskopu. Kokice u sredini, između njih dvoje, da zajedno grickaju. Sve je setovano, protokol ispoštovan, deca srećna, a ja ostala sa pitanjem – kako se već nakon nekoliko godina situacija izmeni u korist dečaka? Kada stidljivost i nesigurnost zamene inicijativu i veru u sebe? Razmišljam kako će već za nekoliko godina ona čežnjivo gledati u ekran telefona i sa nestrpljenjem iščekivati taj sms. Pitaće se, sumnjaće u sebe počev od svog izgleda do svih svojih kvaliteta.
Da li je u pitanju razvojna perspektiva, društvene norme, vaspitanje ili sve to zajedno, ali jedno je sigurno, mi sada možemo da utičemo na to kakve će one biti sutra. A to ćemo im preneti najviše našim primerom jer deca tako najbolje uče.
Odvažićemo se, rizikovaćemo, krenućemo u akciju jer svaka mama je super heroina i kada ona može, moći ću i ja. Kada se u ovo uvere, sigurna sam da će njihovo samopouzdanje biti veće, a odluke jasne i usmerene ka cilju. I koje god odluke da budu, odlazak u bioskop ili odlazak sa posla koji im više ne prija. Preuzimaće inicijativu i stvar u svoje ruke. Svakako, biće usmerene na traženje rešenje i pronalaženje najboljeg načina da se do njega dođe. Ja mislim da je to zadatak za sve nas mame, kako bi i one videle da je moguće. Jer jeste!