Pre neki dan, radeći sa jednom klijentkinjom, dođoh do zaključka da ljudima najviše fali kreativnosti, mnogo više nego hrabrosti i samopouzdanja. Nedostaje im mašte koja bi iznedrila snalažljivost.
Kad kažem kreativnost i snalažljivost na šta mislim?
Evo na ovo:
Moja prijateljica radi u jednoj multinacionalnoj kompaniji već 12 godina. Od pre 4 godine, na pola radnog vremena i u drugom sektoru.
Zašto?
Nije mogla i htela više da radi puno radno vreme, imala je problem sa leđima i malu decu. Promenili su joj se prioriteti u životu. Ni sam posao joj nije više bio zanimljiv. Želela je ipak da ostane tu i RAZMOTRI OPCIJE – čitaj opet, da vidi šta može drugačije, u već poznatom ambijentu, bez odricanja od sigurne plate, beneficija itd.
Najviše je želela da radi manje, odnosno pola radnog vremena.
Šta su joj govorili?
Da to NIKADA, čitaj opet nikada nikome nisu „dozvolili” i da ne vredi da pita.
Šta je uradila?
Saznala o drugim sektorima, procenila gde se uklapa i da li bi joj to bilo prihvatljivo, dobro se spremila i zakazala razgovor da PITA, da čitaj opet, otišla da pita da li to može i zamislite odgovor je bio DA!
I sada posle 4 godine opet uživa na svom starom/novom poslu, nije odustala od razvoja svoje karijere, bavi se drugim temama, a koristi iskustvo koje već ima iz tog područja.
Da li se plašila?
Kaže da jeste, ali da je više bila uzbudjena od ideje koja joj je pala na pamet i to je prevagnulo. Mogu da probam – govorila je sebi. Mogla je samo da ostane na istom, ovako je probala i dobila.
Nečega se odrekla. Nešto drugo je dobila. Ima 30% manju platu, ali 4 sata dnevno više i još mnogo drugih stvari koje su već neka druga priča.