Od danas ponovo polako krećem, pomeram se sa mrtve tačke, i odlučila sam da krenem odavde – obraćanjem vama. Nije to bila neka strateški smišljena odluka, pre je bila intuitivna. Želela sam da krenem od svog dobrog mesta, od svog sigurnog mesta gde sam „svoj na svome” i nekako se ovaj tekst vama nametnuo kao najpoželjniji. I najlakši. I najprirodniji.
Pretpostavljate iz ovih redova da mi nije lako. I nije. Umorila sam se. Onako baš. I ne samo od upisa na program, već od prethodne 2 i više intenzivne godine rada na poslu koji volim. I sad, ništa novo, znate već da se to dešava, da možete da se umorite i od omiljenih i ljudi i aktivnosti. Za mene je novo što sam ovog puta zaista stala. Prvo sam usporila misleći „ajde dan dva”, ali moje telo je reklo NE, ne mogu više da pratim tvoj ritam. Najveća novost je što sam ga ovog puta poslušala, nisam mu se opirala. I tako se desila pauza.
Stvorilo se vreme za razmišljanje, za introspekciju, za sebe. I bilo je tu raznih misli i o poslu i o odnosu sa decom, o odnosu sa onim zgodnim momkom, muž ga zovu, o vremenu koje leti i nikad bržem januaru i da ću uskoro imati pune 42, o žurenju i kašnjenju.
Ove dve poslednje reči su me prodrmale – imam utisak da stalno žurim, a zapravo mislim i osećam što je mnogo jače, da stalno kasnim. Raspetljavanje ove zavrzlame je moj razvojni zadatak, a postizanje osećaja mira moja tema godine, i tako razmišljajući o raznim situacijama iz svog života, vratila sam se na onu – zašto ja nisam toliko dugo kretala sa promenom karijere makar zbog ovog snažnog osećaja kašnjenja i uverenja da (moje) vreme neumitno leti. ZAŠTO sam tapkala u mestu?
Zašto tapkamo u mestu?
Ovim pitanjem sam se podrobno bavila i ranije, imam ja te odgovore da ispalim u pola dana i pola noći, ali nekako su bili nedovoljni. Nikada me nisu do kraja zadovoljili. Osećala sam da tu ima još nešto što nisam prokljuvila.
Ali da krenem od onoga što sam saznala na svom putu promene.
„Predugo sam vrlo fokusirano gledala u pogrešnom smeru.”
Ukratko, predugo sam vrlo fokusirano gledala u pogrešnom smeru. Evo kako je to izgledalo. Pre svega ja sam duboko verovala da je to moj put, jer jelte, zašto bih to inače radila. Verovala sam da razvoj moje karijere treba da ide u smeru zaštite i prava dece, teme koja me je dugo godina istinski interesovala, budila mi emocije, videla sam sebe i svoju svrhu samo i jedino u tome. U toj sferi sam se i školovala i moje jedino ogromno iskustvo dolazi odatle. Sve izgleda ok, zar ne? I meni je.
A onda je malo pomalo svašta počelo da me žulja, da mi smeta, da me nervira i u tom polju i u tom esnafu. Nije mi se sviđala dominacija administracije nad suštinom, donošenje odluka bez trunke zdravog razuma, politika koja je počela da vlada ljudskim sudbinama. I sve to sam nekako preživala jer je moja svrha, moje zašto bilo snažno kao temelj kuće.
Međutim, počelo je da se ljulja. Mislila sam tada da je potrebno da promenim organizaciju, da promenim državu, da promenim okruženje i da će tamo negde to biti neka druga priča. Upravo u ovom uverenju i razmišljanju prošle su mi godine.
Verovala sam i istovremeno se užasno mučila jer ni promena organizacije, do države nisam stigla, nije donosila olakšanje već novo razočaranje. A ja u svemu tome nisam videla neki drugi put. Živela sam u ubeđenju da mogu da se bavim SAMO onim što SADA znam, jer sam već, opet po sopstvenom uverenju, duboko zagazila u pomenute karijerne vode i to je prosto tako.
Poslednjih meseci sam doslovce plutala u tom blatu jer janeznamništadrugodaradim je mantra koja je vladala mojim umom, a u ovom blatu ipak znam nešto – barem da plutam.
Strah od promene ili nešto treće?
A onda se novi uvid desio danas! Da, baš danas.
Dok se kanim da se ponovo aktiviram na IG i počinjem da pravim novi raspored i nove planove, počinje da me preplavljuje neki osećaj težine i poznate sumnje.
Jao pa kako ću? Ima toliko toga! Ovo ne znam! Za ovo mi treba pomoć troje ljudi koje ne mogu da platim. A za ovo još dva sata u toku dana. I gde da uglavim ono vreme kad ne radim ništa, koje mi je mnogo važno…I sve tako ukrug.
Ali, baš danas, negde oko 11.15 ujutro dok sedam u auto i odlazim kod zubara, dok na radiju ide Massive Attack i dok mi je glava puna svega, konačno shvatim. Shvatim ono što sam čula sto puta do sad al nikad uzela za ozbiljno, nikad primenila – ne može se početi 3 nove stvari odjednom.
I ovde se ne radi samo o poslu, ma uopšte, mnogo je više onih drugih, ali sve one zajedno u totalu čine jednu prepunjenu agendu, jedan džak obaveza koji mi je pretežak za novi početak.
Dok stojim na semaforu, a zeleno svetlo već prolazi i nervozni beogradski vozač mi ovog puta s razlogom svira, kažem naglas, čekaj bre, pa ja ovo STALNO radim. Svaki moj pokušaj isplivavanja iz onog blata pratilo je još barem 2 velike akcije.
Ili sam kretala na pilates posle dugo vremena ili sam se selila, ili sam počinjala da vodim računa o ishrani ili je nova ljubav bila na pomolu ili sam okončavala staru. Ama baš uvek je bio još jedan veliki poduhvat koji se lansirao u isto vreme. Jer sam ja taj raspored, baš kao i danas pravila.
Shvatim da su sve ovo poduhvati za sebe, nema tu mesta dnevno-političkim temama, ni odlasku u Maxi ni kafama, sve to je deo života, ali veliki planovi su već nešto sasvim drugo, posebno kad podrauzmevaju mnogo razmišljanja i onog čuvenog rada na sebi na ovaj ili onaj način.
Možda ćete u ovome videti mnogo izgovora, možda dezorganizovanost, možda nešto treće, ali ono što sam konačno shvatila jeste da JA jednostavno ne mogu dve velike životne promene da vodim na dva paralelna koloseka, a da one imaju rezultate koje sam zamislila.
„ JA jednostavno ne mogu dve velike životne promene da vodim na dva paralelna koloseka, a da one imaju rezultate koje sam zamislila.”
Konačno, znate li zašto? Pa zato što bih uvek i po pravilu odustajala od obe.
Pokretanje novog posla
Kako se ovo društvance okupilo oko teme promene karijere i pokretanja novog posla, reći ću vam da je ova odluka UVEK otpadala prva. Nije mogla da sazri jer jadnica nije imala ni dovoljno vremena ni prostora da zaživi.
Da bi zaživela u tim uslovima mulja, trebalo je da je oslobodim, da je pustim prvo da diše, da se umiri od koprcanja i da je pustim da mašta, da isprobava bez preke potrebe da nešto stvarno i uradi. Ova odluka sam ja. I danas sam rešila ovu tešku jednačinu. I nisam previše srećna, da budem iskrena. Ali se ne opirem. Više sam mirna. Jer danas konačno prihvatam koliki mi je guber.
I šta se desilo sa mojim rasporedom. Pretrpeo je kasapljenje u vidu precrtavanja. Morala sam da biram, šta mi je važnije od važnijeg. Teška srca otpala su dva nova početka. Izgleda da u ovom trenutku ne mogu da budem i zgodna koliko bih želela i da praktikujem meditaciju. Ne mogu ni da budem prisutna sa decom i da pravim novu saradnju. Ne mogu ni da krenem na novu edukaciju i da se bavim skaliranjem sopstvenog biznisa. Ne mogu SVE. NE MOGU U ISTO VREME. Ne više.
Shvatila sam još nešto – nije ovde stvar u dobroj organizaciji već u dobroj energiji koja ne može biti podjednako dobra za sve.
I zato drage moje, ako ste se prepoznale u ovoj priči, kada okrećete novi list, pokrećete novi posao, neka na vašoj to-do listi bude ta jedna najvažnija stvar, ta koja vas najviše žulja, koja čini onu tihu patnju već neko vreme. Svu snagu, pažnju, pa i ljubav, usmerite tamo, šta god da je u pitanju – vaše telo, vaša deca, vaš intimni život ili vaša karijera.
Teško je hraniti se zdravo, redovno trčati, ići kod psihoterapeuta sa novom temom, pohađati kurs o postavljanju granica deci, kreirati novu uslugu, i sve to u isto vreme započeti.
Dok završavam ove redove, i dalje mi nije lako i pomalo se pitam da l’ baš mora tako – nastade i rima, ali ću ovog puta verovati samo sebi i svom iskustvu, svojoj intuiciji, bez gugla, bez savetodavca za bolje organizovanje jer je došlo (moje) vreme za neke nove načine. Probaću ih!